Nakon višedecenijskog bavljenja raketnom tehnikom došli smo do zaključka da je možda od presudne važnosti da svoje znanje i ovaj prostor iskoristimo kako bi smo maksimalno skrenuli pažnju na najčešće propuste koje prave raketaši amateri u pogledu bezbednosti.

Pokušaćemo da kroz slikovite primere objasnimo najčešće greške i ukažemo na važnost bezbednog i propisnog rukovanja prilikom bavljenja ovim hobijem. Činjenica je da raketaši amateri postoje i postojaće bez obzira da li je njihova aktivnost legalizovana ili ne. Zbog toga, moramo se potruditi da onoga ko je već zaražen ovom strašću maksimalno uputimo u sve bezbednosne aspekte kako bi smo na taj način sprečili i na minimum sveli sve greške koje mogu dovesi do nesreća i povreda.

NAJČEŠĆE GREŠKE KOJE SU PRIMEĆENE U RADU RAKETAŠA AMATERA I NAJVAŽNIJI SAVETI O BEZBEDNOSTI:

1) Ne poznavanje osnova o stabilnosti rakete i sila koje deluju na raketu prilikom kretanja kroz vazduh. 

Amateri najčešće sklope raketu i lansiraju je bez provere položaja težišta rakete. Ako je težište isuviše nisko, raketa će biti nestabilna i može izazvati materijalnu štetu ili prouzrokovati povrede prisutnih u blizini. Čest slučaj je da takmičari banalizuju problematiku dostizanja maksimalnih visina leta što je faktor broj 1 za pobedu na takmičenju u trajanju leta. Naime, čitava priča se pojednostavljuje prostim besomučnim smanjenjem težine rakete pri čemu naravno motor ostaje iste snage ali svakako i mase. Na taj način konstruktivnim olakšavanjem modela, zapravo se posredno spušta i težište rakete prema dnu. Na taj način, raketa osim što postaje lakša postaje i nestabilnija pa je veliko pitanje da li put koji potroši na krivudanje može da igra značajniju ulogu u povećanju plafona leta ( maksimalne visine). Šta više, moguće su upravo obrnute situacije.Zbog toga, neretko se u praksi dešava da za nijansu teža raketa istih geometrijskih karakteristika i sa istim motorom postigne veću visinu leta.Naravno uz uslov da je prirast mase koncentrisan u vrhu rakete. Ovo iz razloga što takva raketa leti pravo i ne troši vreme i energiju motora na ponovno vraćanje na zadatu putanju. Da bi položaj težišta i njegovo poznavanje imalo pun smisao, potrebno je znati položaj centra potiska.Centar potiska je zapravo zamišljena tačka u kojoj možemo svesti dejstvo rezultante svih aerodinamičkih sila koje deluju na elemente rakete pojedinačno. To znači da ako bi smo uklonili sve pojedinačne sile koje se javljaju u toku leta, mogli bi smo ih zameniti jednom jedinom silom koja deluje u jednoj tački a koja  se zove centar potiska. Medjusobni odnosi ovih serodinamičkih sila su promenljivi u zavisnosti od napadnog ugla rakete t.j. njenog nagiba prema pravcu kretanja pa se tako i položaj rezultantne sile menja sa promenom ugla. Pri malim napadnim uglovima ona je značajno bliže stabilizatorima, a sa povećanjem napadnog ugla pomera se ka vrhu rakete.Centar potiska se može odrediti približno metodom momenata površina, ali i pronalaženjem težišta horizontalne projekcije rakete ( izreže se 2D projekcija rakete od kartona i pronadje tačka u kojoj takav šablon stoji u ravnoteži kao klackalica. Kada poznajemo položaj centra potiska (CP) onda nam stvarni položaj težišta rakete može dati direktan odgovor na pitanje hoće li raketa biti stabilna ili ne. Najpre, uslov stabilnosti je da je položaj centra mase ( težišta) iznad položaja centra potiska. Znači, gledano od vrha rakete. Drugi uslov je da je rastojanje izmedju centra mase i centra  potiska minimalno jednako polovini prečnika trupa rakete. A idealno je da to rastojanje iznosi 2 -3 prečnika rakete.

Cela ova priča ima još jedan stepen slobode oko koga se može vrteti, a to je brzina rakete. Naravno, što je raketa sporija to je i njena stabilnost ugroženija. Zbog toga, sporijim raketama, t.j. raketama koje imaju manja ubrzanja moramo obezbediti značajno duže lansirne rampe. Ovo je razlog zbog koga verna kopija originalne rakete ne leti isto kao i njena veća verzija. Naime, materijali nisu isti, brzine i ubrzanja takodje nisu isti.

2) Loša Bezbednost prilikom lansiranja

U poslednje vreme koriste se rakete malih masa sa motorima najnižih mogućih potisaka što je svakako samo po sebi pozitivno u smislu bezbednosti. Medjutim, upravo iz tih razloga došlo je do opuštanja modelara koji često prilikom startovanja rakete od iste nisu udaljeni ni celih 50cm. Oči su im potpuno nezaštićene i svaka eventualna eksplozija raketnog motora, pa i onog najmanjeg može izazvati povrede pa i gubitak oka. Zbog toga, osnovno je raketu ispaljivati sa bezbednog rastojanja koje za klasu A iznosi barem 5 metara. Za jače motore ovo rastojanje se naravno povećava. Osim toga, moguće je koristiti i odgovarajuće zaklone koji su providni pa se u tom slučaju rastojanje može smanjiti. Bilo je slučajeva da prilikom startovanja rakete motor ne pripali a da modelar odmah krene da čačka oko motora i pripale. U više navrata, zakasnelo oslobadjanje pritiska izazvalo je ozbiljne opekotine. U tom smislu ako motor ne pripali odmah, treba sačekati neko vreme a idealno je bar 2 minuta i tek onda obazrivo pogledati šta se dešava. Ovo, može biti jako ozbiljno kod nekih velikih raketa sa složenijom konstrukcijom i složenijim sistemima za startovanje kao i kod motora sa čepom koji se probija tek na odredjenom pritisku. Zbog toga, moguće je da se sagorevanje i desilo ali da pritisak iz nekog razloga nije bio dovoljno veliki da probije čep. U takvim situacijama, cev je presurizovana neko vreme i uz dodatni impuls može da dodje do opaljenja. Jedna od tako nezgodnih raketa jeste i VS 44 koju sam u nekoliko navrata kada nije startovala najpre šutnuo sa rampe a tek zatim joj definitivno prišao da vidim o čemu se radi.

O čemu govorim možda je najbolje pogledati na ovom primeru:

Pored ovoga važno je znati i to da je najvažnije voditi računa o simetriji rakete. Tako na primer važnije je da svi stabilizatori budu isti nego da budu fantastično obradjeni. Ako nisu obradjeni raketa će otići koji metar niže, ali neće ugroziti ničiju bezbednost. Medjutim ako su različitih dimenzija, ili pod različitim uglovima, onda to može imati nezgodne posledice nekontrolisanog leta rakete.

Brzine,ubrzanja i sile kojima su stabilizatori izloženi nisu nimalo za potcenjivanje, zbog toga je važno dobro ih fiksirati. Neretko se dešava da raketa koja bi trebalo po svim merilima da leti stabilno, zapravo postane nekontrolisana vatrena stihija koja tutnji iznad glava posmatrača. Nakon posmatranja usporenog snimka, obično se kod ovakvih raketa može primetiti da je na startu došlo do otkidanja jednog ili više stabilizatora pa je raketa postala nestabilna.

Isto ovo važi i za vodjice koje služe kao klizači rakete na startnoj rampi. One treba dobro da se fiksiraju i treba ih postaviti na jednaka rastojanja od centra mase, kako bi bile što ravnomernije opterećene. Ako su mnogo velikog prečnika u odnosu na trup rakete, parazitski otpor može biti toliki da povlači raketu u jednu stranu. Zbog toga u takvim slučajevima nije loše razmisliti o kontra otporu sa druge strane.

Ako niste 100% sigurni u bezbednost rakete, a to znači uvek, onda je preporuka da se lansirna rampa blago zakosi na stranu koju procenjujete kao najbezbedniju za let rakete. Blago znači nekoliko stepeni. Nikako više od toga jer u suprotnom raketa može zadobiti paraboličnu putanju i pasti na zemlju pre nego što se padobran aktivira.

Kad god je moguće, a pogotovu kod velikih raketa treba izbegavati "klastere" odnosno startovanje više od jednog motora. Postoje načini da se ovo uradi koliko toliko sigurno ali to zahteva posebno iskustvo i tema je o kojoj se može otvoriti jedna posebna stranica na internetu.

A evo i zbog čega:

4) Ugradnja motora

Kod manjih raketa prečnika motora do 25mm obično se motor uglavljuje neizvesnim naleganjem u odgovajući prostor u trupu. Znači ulazi dovoljno teško, ali ne toliko teško da se prilikom ugradnje iskrivi ceo trup i da se motor kasnije ne može izvaditi. Vrlo je važno da motor bude ugradjen tako da iz rakete viri samo par milimetara. Ako motor ne viri ni malo onda ga je jako teško izvaditi za sledeći start, a ako viri više od 5mm, onda takva raketa može biti nestabilna.

Ako motor teško ulazi u trup, svakako je preporučljivije modifikovati trup nego sam motor. Skidanje slojeva motora je riskantan potez i može prouzrokovati eksploziju istog.

Motor ne sme da ulazi labavo u trup.Često se dešava da modelari obezbede nekim graničnikom da motor ne proleti kroz trup i osiguraju da na taj način gura raketu, ne vodeći računa da motor može veoma lagano da se izvuče iz trupa. Ovo je jako bitno jer motor svojim izbacnim punjenjem ostvaruje pritisak unutar rakete koji odbacuje padobran. Ovo se neće desiti ako motor nije čvrsto fiksiran, ili ako gasovi mogu da pronadju neki drugi put osim onog koji je predvidjen za izletanje padobrana. U takvim situacijama motor često odbaci sam sebe pozadi.

Raketni motori i upaljači treba da se skladište odvojeno.

Električni i električni pirogeni upaljači treba da se drže u kratkom spoju do samog momenta lansiranja. Produžni kabl u blizini izvora napajanja takodje treba da bude kratko spojen sve dok se upaljač ne postavi u motor i veže na produžni kabl. Tek neposredno pred davanje kontakta, produžni kable se razvezuje i spaja na izvor napajanja kada u blizini rakete nema više nikoga. Za sve vreme rada oko motora kabl je u kratkom spoju.  Autor ovog teksta je imao prilike da se već dva puta u životu lično uveri koliko je ovo bitan savet a verovatno treću šansu neće imati !

Motori imaju ograničen vek trajanja i sa protokom vremena povećava se rizik od njihovog neispravnog rada. Zbog toga je jako važno da se skladište u skladu sa uputstvom proizvodjača. Ipak generalno za sve vrste raketnih motora sa čvrstom pogonskom materijom važe neka univerzalna pravila. Na primer, motore treba čuvati na suvom mestu, zaštićene od vlage. Treba takodje, voditi računa da temperatura na kojoj se skladište bude što uravnoteženija bez velikih oscilacija toplo-hladno, zatim čuvati motore od ispadanja, udaraca i ostalih dinamičkih opterećenja.

Rasturanje i demontaža fabričkih motora i eksperimentisanje sa motorima van raketnog modela je najstrože zabranjeno, osim ako nije reč o višekratnim motorima čega ipak kod nas do današnjih dana skoro i da nije bilo.

5) Padobran i bezbedno spuštanje rakete

Sistem za spuštanje rakete je onaj detalj po kome se model rakete razlikuje od običnog projektila. Postoji više različitih konceptualnih rešenja kojima se obezbedjuje višestruko usporenje rakete pri njenom povratku na zemlju. Osim padobrana, neka od tih rešenja su: trake, rotori, krila-raketoplani i dr.

Zapravo u letu rakete razlikujemo dve osnovne faze: Aktivnu fazu i Pasivnu fazu.

Tokom aktivne faze leta rakete, raketni motor razvija silu potiska. Ovu fazu možemo dalje podeliti na fazu početnog ubrzavanja i na fazu kretanja konstantnom brzinom kada se sila potiska motora umanjena za težinu rakete na odredjenoj brzini uravnoteži sa silom aerodinamičkog otpora( osim kod jako snažnih impulsnih motora kod kojih tokom celog njihovog rada odnosno tokom cele aktivne faze imamo ubrzavanje rakete )

Pasivna faza sastoji se iz faze daljeg povećanja visine po inerciji nakon prestanka rada motora i faze spuštanja rakete sa promenjenom konfiguracijom i značajno većim koeficijentom otpora posmatranim u odnosu na jednu te istu referentnu površinu. Pasivna faza leta započinje prestankom rada raketnog motora kada raketa još uvek raspolaže značajnom kinetičkom energijom kao rezervom za dalje povećanje visine. Zbog toga, za vreme dok se raketa potpuno ne zaustavi na svojoj maksimalnoj visini i dok ne potroši predatu joj kinetičku energiju povećavaće svoju visinu pretvarajući energiju brzine ( kinetičku) u energiju visine ( potencijalnu). Zbog ovog perioda vremena koje je potrebno da prodje dok raketa sasvim ne uspori do nulte brzine i ne ostvari maksimalnu moguću visinu u odnosu na početnu visinu na koju je motor izbacio, jako je važno da modelarski motor, ili neki drugi uredjaj, obezbedi prazan hod ( tajmer ) pre nego što se aktivira uredjaj za spuštanje. Drugim rečima, po završetku rada raketnog motora, padobran ili neki drugi sistem za spuštanje ne sme da se aktivira odmah, već tek nakon nekoliko sekundi koliko će raketa još po inerciji da leti u vis iako je motor prestao da je gura.

Tačno odredjivanje ovog vremena podrazumeva rešavanje komplikovanih diferencijalnih jednačina, ili seriju eksperimenata na terenu, ali srećom, to danas umesto nas veoma brzo mogu uraditi mnogobrojni kompjuterski softveri za simulaciju leta raketa.

Zbog ovog vremena jako je važna i ona treća oznaka raketnog motora: npr. A-2-4, koja znači da će motor po prestanku rada "biti na leru" 4 sekunde i tek nakon toga aktivirati izbacno punjenje padobrana. Ove 4 sekunde, ako su pravilno izabrane, obezbediće da se realizuje sav potencijal koji u sebi nose one prve dve oznake raketnog motora. Dakle totalni impuls od 2.5Ns i srednji potisak od 2N.

Takmičarima je ponekad pravilan izbor dužine rada tajmera (trasera) od presudne važnosti za dobar rezultat s obzirom da za samo 1 sekundu raketa može još mnogo odleteti u vis ili mnogo izgubiti od visine.

Dakle, kod manjih raketa, izbacno barutno punjenje raketnog motora,u odgovarajućem trenutku stvara nadpritisak u trupu rakete kojim se padobran i vrh potiskuju napolje, ili se recimo trup razdvaja na dva dela ili slično.

Manji modelarski motori znači u svom sastavu imaju i izbacno punjenje padobrana. Medjutim, jako je važno znati da potrebna količina i snaga izbacnog punjenja zavisi od prečnika rakete i od njene dužine odnosno zapremine.

Veći i jači raketni motori iz praktičnih razloga nemaju izbacno punjenje, i kod takvih motora modelari sami moraju da naprave elektroniku koja će u odgovarajućem momentu aktivirati sistem za odbacivanje padobrana.

Takvi motori nose oznaku na primer H-100-P ( gde P znači "plugged" - zapušen, ne baca varnicu dalje...)

Motori koji nose oznaku na primer A-5-0, nazivaju se još i busterima i najčešće služe da aktiviraju sledeći stepen kod višestepenih raketa odmah po prestanku rada motora. Dakle, busteri nemaju traser, nisu podesni za izbacivanje padobrana ali ipak prenose varnicu dalje odmah po završetku aktivnog rada.

Padobran je svakako najstariji uredjaj za spuštanje rakete. Najčešće je šestougaonog, osmougaonog ili okruglog oblika. Izradjuje se od najlona, milara, svile ili sl. Na ćoškove padobrana vezuju se konci koji se drugim krajem spajaju u jednu tačku a zatim konektuju za trup ili vrh najčešće preko nekog amortizera(gumice).

Pri izbacivanju padobrana i njegovom otvaranju, javljaju se jedne od najjačih sila koje opterećuju model rakete u letu. Ovo je utoliko izraženije ukoliko je raketa teža. Zbog toga, pogotovu kod nešto težih modela, od 30 grama pa naviše, praktično je nemoguće da se padobran usled jakih dinamičkih udara pri otvaranju ne otkine ukoliko nije postavljen neki amortizer koji treba da potroši oslobodjenu energiju.

Dužina konaca padobrana se odredjuje tako da oni budu jednaki trostrukoj vrednosti poluprečnika padobrana (3R odnosno 1,5D). U suštini, sa aspekta potpunog otvaranja kupole padobrana, što su konci duži to se i kupola više otvara i povećava se površina kojom se usporava spuštane rakete. Medjutim, kako povećavamo dužinu konaca, tako raste i verovatnoća da se oni zamrse i da se padobran uopšte i ne otvori. Zbog toga je preporuka da dužina konaca bude jednaka (1,5-3) x Prečnik padobrana ili (3-6) x Poluprečnik padobrana. Što je površina padobrana veća to je i brzina vertikalnog  propadanja rakete manja. Potrebna površina padobrana se odredjuje iz uslova da se sila vazdušnog otpora pri spuštanju uravnoteži sa težinom rakete pri brzini propadanja od 3 do 3,5 m/s.

GREŠKE I ZABLUDE U RADU SA PADOBRANIMA, UZROCI, OTKLANJANJE

1) Padobran je izleteo ali nije se otvorio i raketa pada sa sklupčanim zamotuljkom iznad sebe.

U ovom slučaju problem može biti u samom načinu pakovanja padobrana ali i u još nekoliko banalnijih uzroka. Na primer, ako je reč o najlonskim padobranima, onda je veoma važno da se unutrašnja površina padobrana utrlja talkom ili puderom za bebe. Ovo značajno smanjuje trenje i smanjuje šansu da se stranice spakovanog padobrana slepe prilikom otvaranja. Osim toga, preporučuje se da se padobran pakuje u raketu neposredno pred start, jer što duže stoji spakovan u raketi to će se kasnije teže otvoriti.

Takodje, potrebno je postaviti zaštitu izmedju raketnog motora, odnosno nezavisnog odbacnog punjenja i padobrana. U ovu svrhu, može se kod manjih raketa koristiti vata ali se u poslednje vreme najčešće koriste čepovi od stiropora.Postoje i druge metode kojima se obezbedjuje odsustvo kontakta vrelih gasova i padobrana kao i hladjenje vrelih gasova uz istovremeno ne narušavanje mogućnosti presurizacije trupa. Ipak, o tome nešto više može se čuti na posebnim seminarima.

Zadatak čepova je da zaštite padobran od direktnog kontakta sa vrelim gasovima koji treba da ga poguraju napolje zajedno sa vrhom ili polovinom trupa koja se odvaja. Ukoliko ove zaštite nema, onda se najčešće dešava da deo padobrana bude spržen vrelim gasovima, kao da se medjusobno slepe njegove stranice pa u tom slučaju iako je padobran  izleteo napolje iz trupa, on se na žalost neće otvoriti.

Skrećemo pažnju svim početnicima ali i onim iskusnim raketnim modelarima pa i pojedinim instruktorima, na jednu veliku zabludu koja je raširena medju raketašima.

Čep koji se nalazi izmedju padobrana i raketnog motora ne izbacuje padobran niti služi da kao klip gura padobran. Čep nema zadatak da u zoni ispod sebe stvara kompresiju, već se pritisak ravnomerno raspodeljuje i ispod i iznad čepa. Potrebna količina izbacnog punjenja motora odredjuje se matematički u zavisnosti od prečnika rakete i ukupne dužine trupa uz uslov da taj prostor, (a ne prostor ispod čepa) bude presurizovan nadpritiskom od 1 bar. Pri tome čep mora da se kreće izuzetno lagano kroz prostor trupa, a ako je u pitanju vata onda ona ne sme da se nabija već se mora postaviti rastresito u nekoliko slojeva. Ukoliko čep postavimo da se kreće teško kako bi bolje presurizovao zapreminu ispod sebe, dobićemo jako veliki pritisak i temperaturu ispod njega jer je količina izbacnog punjenja projektovana za kompletnu zapreminu prostora u koji se padobran smešta a ne samo za malu zapreminu ispod čepa ! Ovo može dovesti do oštećenja i progorevanja donjeg dela rakete, i to pogotovu kod laganih model koji se izradjuju od slabijih materijala.

Još jedan banalan razlog zašto se padobran nije otvorio jeste činjenica da je graditelj rakete pri lepljenju konaca za padobran ostavljao višak selotejpa koji je prelazio preko granica padobrana. Ako se to desi, onda će preostali selotejp sigurno za sebe uhvatiti druge delove padobrana nakon što se spakuje i time blokirati njegovo otvaranje.

Postoji više načina pakovanja padobrana. Na primer, kod jako laganih modela koji su zajedno sa motorom teški oko 15 grama, a dovoljno velikog prečnika kakvi su takmičarski FAI modeli , padobran se uhvati za svoj vrh a konci se svi zajedno zategnu na suprotnoj strani, urolaju se oko prsta, i padobran se bukvalno tako rastresit i samo skupljen gotovo bez pakovanja vertikalno ugura u trup. Ovo iz razloga što ako je model rakete jako lagan onda bi svako dalje pakovanje smanjivalo šansu i produžavalo vreme otvaranja padobrana jer masa rakete nije dovoljno velika da povuče padobran na dole dovoljnom silom kako bi opstrujavanje vazduha izazvalo njegovo otvaranje. Nego bi dve lagane mase zajedno plutale u vazduhu poput lista na vetru.

Kod modela težih od 30 grama padobrani se pakuju tako što se presaviju na pola, pa onda na četvrtinu, pa na osminu, onda se tako dobijen trougao presavije malo na svom vrhu i potom urola kao cigara. Konci se obmotaju oko cigare i to se sve smesti u trup tako da se kreće što lakše. Ovaj način je praktičan jer smanjuje zapreminu koju padobran zauzima, što je ponekad veoma važno, a s druge strane, težina rakete je dovoljno velika da će povući padobran  dovoljno jako da se veoma brzo odmotaju svi konci obavijeni oko njega kao i da se usled strujanja vazduha padobran raširi.

2 Padobran se otkačio od rakete nakon otvaranja

Već smo napomenuli da su dinamički udari koji se javljaju pri otvaranju padobrana izuzetno jaki posmatrano u odnosu na težine modela i sile raketnih motora. Zbog toga se svi spojevi moraju osigurati a za modele teže od 20 grama neophodno je razmisliti o postavljanju gumice ili drugog adekvatnog amortizera izmedju spoja padobrana i trupa. Čest je slučaj da spoj konca i trupa ako nema amortizera bude jednostavno pokidan, baš kao i sam konac, ma koliko nam izgledao jak na prvi pogled. Ovo sve postaje utoliko drastičnije ukoliko je raketa teža.

Takodje, konci za padobran treba da se vežu tako što se na njihovim krajevima vežu čvorovi koji ostaju ispred selotejpa tako da se time otežava proklizavanje konca ispod selotejpa.

Kod većih raketa obično se radi o jakim kanapima koji su ušiveni za svilene padobrane, ili koji jednostavno prolaze kroz kompletnu strukturu padobrana i obuhvataju kompletnu dužinu padobrana tako da čine u stvari jednu sferičnu mrežu konopaca koja je obložena svilenim platnom.

Da bi se dinamički udari smanjili, od izuzetne je važnosti da se postigne da se otvaranje padobrana desi u gornjoj zaustavnoj tački rakete kada je njena brzina nula. Danas, upotrebom naprednih elektronskih uredjaja ovo je sasvim moguće i izvodljivo. Doduše i u prošlosti su se takodje koristili živini prekidači koji su aktivirali izbacno punjenje padobrana u momentu kada se raketa obrne naopačke, sobzirom da je to jasan i nedvosmislen pokazatelj da je raketa postigla maksimalnu visinu. Ovi su uredjaji imali jednu ozbiljnu manu a to je što su često aktivirali sistem za odbacivanje padobrana odmah po završetku rada motora jer je usled naglog usporenja rakete živa u živinom prekidaču poletala na gore dajući kontakt pre vremena. Ovakve stvari dovode do sigurnog raspada rakete jer su ubrzanja koja nastanu kada se u uslovima ogromnih brzina otvori padobran najveća koja se mogu postići u praksi.

3) Padobran nije ni izleteo iz rakete, raketa slobodno pada na zemlju pri čemu je vrh ili ostao na svom mestu ili izleteo iz trupa

Mogući razlozi:

- Izbacno punjenje motora nije dovoljno jako ( Na ovom sajtu mogu se pronaći detaljna uputstva vezana za proračun potrebne količine izbacnog punjenja ).

- Vrh rakete je suviše čvrsto spojen za trup rakete. Vrh treba da ulazi dovoljno lako u trup rakete ali ne ni isuviše lako jer se može desiti da po završetku rada motora izleti po inerciji kada raketa počne da usporava. Osim toga, vrh koji landara može dovesti do situacije da izbacno punjenje samo produva pored padobrana i izbaci samo vrh tako da uopšte ne stigne da postigne dovoljan pritisak unutar rakete koji će biti dovoljan da izbaci i padobran.

Ovo se može pravilno podesiti isključivo iskustvom i eksperimentima na terenu jer je jeftinije i brže nego raditi komplikovane proračune koji i pored svoje preciznosti nikada ne mogu da uzmu dovoljno precizno u obzir oscilacije u kvalitetu i karakteristikama izbacnog barutnog punjenja koje će se koristiti u realnim uslovima od slučaja do slučaja.

Kod pakovanja padobrana, iskusni modelari zbog toga znajući za ovaj problem često će tako da osmisle način izbacivanja padobrana da on bude u direktnoj vezi sa vrhom rakete, tako da i vrh svojim kretanjem automatski dodatno za sobom povlači i padobran napolje. Ukoliko se otvaranje padobrana reši na ovaj način, onda se smanjuje šansa da će usled nekih oscilacija u snazi izbacnog punjenja ili u sili pritezanja vrha doći do zaglavljivanja padobrana u raketi. Time se postiže da je dovoljno da samo vrh izleti iz rakete i to će biti dovoljno da za njim napolje podje i padobran.

4) Sistem za spuštanje se aktivirao ali raketa brzo propada

Ovaj problem nije toliko karakterističan za padobrane koliko za trake (strimere) odnosno za neke druge siteme za bezbedno spuštanje. Medjutim, suština je ista. Što je raketa lakša, to će brzina i način njenog spuštanja nakon aktiviranja sistema za spuštanje u većem procentu zavisiti i od uslova atmosfere a ne samo od kvaliteta uredjaja za spuštanje. Naime, svima je poznato da jedrilice, odnosno njihovi piloti mogu provesti sate u vazduhu i čak povećavati visinu leta iako nemaju motorni pogon. Kako ?

Koristeći se vertikalnim strujanjima vazduha. Ova strujanja koja nastaju izmedju ostalog i zbog stvaranja stubova toplog vazduha, mnoge aerodinamičke površine koje se nadju na toj lokaciji pa tako i raketa sa padobranom,mogu   iskoristiti kao neku vrstu lifta i zadržati se u vazduhu mnogo puta duže nego inače.

Iskusni jedriličari tokom vremena razviju svoja čula da bukvalno osete područja koja se u žargonu nazivaju "termika". A raketni modelari zato često u šali kažu da i "cigla leti kad ima termike".S tim u vezi,takmičarske rakete čije se mase kreću 15 do 20 grama  ne samo da mogu iskoristiti stubove toplog vazduha već mogu iskoristiti  i najmanje lokalne promene u atmosferi koje se dešavaju zagrevanjem vazduha iznad krovova zgrada, puteva i sl.

U tom smislu, napraviti dobru i sigurnu raketu jeste potreban ali ne i dovoljan uslov za pobedu na takmičenju u raketnom modelarstvu.Naime, pored dobrog i kvalitetnog modela potrebno je raspolagati i velikim iskustvom u proceni i raspoznavanju prirodnih znakova termičkih strujanja i prepoznati trenutak u kome treba lansirati raketu kao i gde je treba usmeriti.

Postoji čitav niz pokazatelja koji mogu signalizirati trenutak i mesto na kome se topao vazduh odvojio i krenuo na gore. Tako na primer, posmatranje oblaka, ponašanja ptica, lokalnih strujanja, lokalnih promena temperature, postojanja velikih gradjevina u blizini, površina na zemlji koja apsorbuju veću količinu toplote, korišćenjem instrumenata, ali i što je najvažnije posmatranjem ponašanja raketnih modela konkurencije može se prepoznati gde i kada nastaju povoljna strujanja vazduha koja će jednu te istu raketu u vazduhu držati mnogo duže kada ih ima nego kada ih nema.

OSTALI SISTEMI ZA SPUŠTANJE